Када патина времена падне по стварима и када их одбацимо као непотребне, оне тада почињу да живе свој нови живот, често богатији и значајнији него што су га икада имале.

Престају да буду обични предмети и постају у ходу заустављено време само, духовна веза између нас и оних који су некада постојали и у те ствари се додиром или емоцијом утиснули.

КАДА СУ ТЕ СТВАРИ ПИСАНИ ДОКУМЕНТИ, ТАДА ДОБИЈАЈУ ЈОШ И ЈЕЗИК И ТАКО ПРОГОВОРЕ.

Кроз архивалије разговарамо са прецима, сазнајемо како су живели, шта их је мучило, чему су стремили... Тако спознајемо и себе: ко смо, шта смо, од кога смо? У чему смо бољи, а у чему гори.

Управо због тога архиви нису „пасивне композиције заустављене на мртвом колосеку“, већ пруга којом кроз време, у оба смера, саобраћају личности и догађаји.

Један такав колосек стигао је новембра 1956. године у Белу Цркву. У здање у Главној улици уселио се тада већ десетогодишњак – Историјски архив. Настао (12.07.1946.) као одељење Народног музеја у Вршцу, у две собе и са само једним запосленим радником, својих првих десет „вршачких“ година борио се са тескобом. За потребе смештаја документарног материјала често је користио и делове приватних стамбених кућа или шупа, раштрканих по граду.

Та га је тескоба и подарила Белој Цркви.

Своје године на данашњој адресипочео је са неколико грубих касапских столова, огледалом, чивилуком, са два бокала и лименим лавором... пар пећи на угаљ и књиговезачким шилом.

Стрпљиво, комад по комад, инвентар је замењиван новим, нови људи су долазили, овде учили, радили, својхлеб и со овде стварали... поправљали, преправљали, зидали!

Само је свеприсутни свечани мирис прошлости, упијен у зидове ове зграде, увек остајао исти.

У својих наредних 100 година улазимо као установа која обрађује и чува близу 700 архивских фондова, ствараних напетбјезика у раздобљу од последњих 300 година, са библиотеком од близу 4000 књига, уређеним депоима и добром техничком опремом.

Зграда у којем се данас налази Историјски архив саграђена је 1862. године, и зидана је наменски, као хотел „Код грозда“ (zum Traube), власника Димитрија Поповића. Претходно се на истом плацу, од 1826. године, налазила гостионица истог имена.

Од 1897. Нови власник је Василије Поволни. Крунисана глава Фрање Јосифа преноћила је на јастуку овог хотела.

Од 1890. Овде је хотел „Hungaria“ Алојза Фелкера.

Између два светска рата зграда је коришћена као руски старачки дом.

Од 26. Новембра 1956. Године у њој је Историјски архив.

На многаја љета!